Варошарије

СТАРИ НОВИ САД: БОЕМСКА МИТОЛОГИЈА СРПСКЕ АТИНЕ
Оно мало веселости што имаше добри гости
Кафане, као и градове, пре свега чине људи. Какви су они, тако је све остало. А у некад чувеним новосадским кафанама („Јелисавета”, „Камила”, „Липа”, „Бела лађа”, „Три круне”...) игране су прве представе Српског народног позоришта, састајали су се, дружили и лумповали Ђура Јакшић, Лаза Костић, Светозар Милетић, Лазар Дунђерски, Шафарик, Новак Радонић... Војислав Илић се у кафани оженио, али је прву брачну ноћ провео у затвору. И Змај се повремено враћао онима с којима је „делио судбину под столом”...

Пише: Зорица Тодоровић Мирковић
Фото: Архива Зорана Кнежева

Иако ће то многи тешко признати, у старом Новом Саду кафански живот био је богатији него данас. У кафанама су се скоро свако вече окупљали песници, писци, уметници, новинари, глумци, политичари, имућни и угледни грађани, боеми који су волели безбрижно да живе и „умели да троше”... И преко дана се тамо обавезно навраћало, да се новине натенане прочитају, претресу најновија друштвена и политичка збивања, оно о чему се шушка или на трговима кличе.
Кафане тога времена беху прерасле скоро у институцију.
О значају кафана новосадских сведочи и чињеница да је Српско народно позориште своје прве представе изводило управо у кафани, најпре у „Зеленом венцу”, касније у „Краљици Јелисавети”, где су се одигравале и разне друге културне и забавне приредбе. Чувени су били дочеци Нове године у „Јелисавети”. Остало је забележенода је баш у дворани овог елитног ресторана песник Лаза Костић 1864. организовао прославу 300. годишњице Шекспировог рођења.
Неупућени у прилике лако помисле да Нови Сад XIX века, попут многих градова тога времена, беше огрезао у учмалости. О, напротив! Било је баш живо и весело. И мимо празника и јавних забава долазили су и становници оближњих места и салаша. Било је важно „изаћи и видети света”, и бити виђен, разуме се. Ако би се провод одужио, како је најчешће и било, остајали би у граду на конаку, у неком од великих хотела са гостинским собама: „Јелисавети” (данашња „Војводина”), Гранд хотелу „Мајер” (бивши Дом ЈНА), Хотелу „Фабри” (Команда Армије) и „Централу”.
Најлепше се веселило у чувеној кафани „Бела лађа”. Ту су свирали најбољи тамбураши, јеловник првокласан беше, вино исто, па није чудно што се често освитало. Дуго су се овде окупљале присталице Светозара Милетића; допадало им се, кажу, правило куће да „шницла мора бити већа од тањира”. Управо у „Белој лађи” су 1888. у брачне воде упловили, венчали се за кафанским столом, песник Војислав Илић и Зорка, кћи угледног лекара Јована Филиповића. На жалост, младенци нису заједно провели прву брачну ноћ, јер је плаховити младожења завршио у затвору пошто је на свадби, у љутњи, и „под вином”, ошамарио новосадског градоначелника.

ПРОФЕСОРСКИ АСТАЛ У „КАМИЛИ”

Кафана „Код пужа” налазила се на углу данашњих улица Змај Јовине и Милетићеве, а у њу је залазио најотменији слој Новосађана. Власник Лаза Јеремић важио је за великог пријатеља књижевника и боема, нарочито Ђуре Јакшића (његове књиге, које је добијао од Антонија Хаџића, дотурао је испод тезге). Многе је сиромашне ђаке и глумце исхранио, а заједно са Петром Јовичићем бесплатно је снабдевао новосадске цркве најстаријим вином за причест. Како му је гостионица била у самом центру, код њега се свраћало на пиће и мезе, а после су се гости селили у кафану „Код камиле”, где се у трећој соби „делила судбина васцеле Европе”.
Никад се није сазнало како је и зашто једна кафана усред панонске равнице добила то име чудно за ово поднебље, „Камила”, али се поуздано зна да је дуго, деценијама, била стециште чувеног новосадског кафанског света. Најпознатији у том фином и угледном друштву били су Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Јован Ђорђевић (оснивач и управник Српског народног позоришта), Ђура Јакшић, Светозар Милетић, Ђорђе Рајковић, Коста Трифковић, затим глумци Димитрије Ружић и Мита Михаиловић (Мита Барон), па Ђорђе Поповић Даничар... Придруживао им се, кад год су му послови допуштали, и Лазар Дунђерски, чувени велепоседник и индустријалац из Сентомаша, отац лепе Ленке, несуђене и безнадежне љубе Лазе Костића. Сваки долазак Лазе Гецина, како су звали Дунђерског, био је прави догађај за власника „Камиле” и његове госте. Данима се то после, до најситнијих детаља, препричавало. Лаза Гецин био је моћан и богат човек, али и велики родољуб српски. Када би стигао пред кафану, у лакираним каруцама, достојанствен и отмен, послуга се отимала да га дочека, а из тамбурашких жица већ се у част госту извијала његова омиљена песма „Сентомашу, лазу, хеј”, у то време радо певана и слушана у Војводству Српском.
У „Камилу” је долазио и велики песник Ђулића увеока – Змај, који је, кажу хроничари, постајао незгодан кад би попио коју чашицу више. Иако је словио за господина, тихог и мирног, у младости је живео помало боемски. И после је дозвољавао себи да се понекад састане и провесели са људима који су некад са њим заједно „делили судбину под асталом”.
Осим Змаја, који је у „Камили” декламовао епиграме, боемској репутацији ове кафане доприносили су и други угледни гости. Светозар Милетић је овде дизао здравице, Лаза Костић и сликар Новак Радонић предњачили у духовитим досеткама и мудролијама. Та се дружина окупљала око такозваног „професорског астала”, где је било седиште годишњег шаљивог листа Камила. Издаван је у једном примерку, а у заглављу је писало да се „рукописи и попијено вино не враћају”.
Поред тада већ познатих књижевника, у „Камилу” су навраћали и млади неафирмисани писци. У Нови Сад су долазили са разних страна да чују тадашње књижевне величине и можда уграбе прилику да неком од ауторитета покажу своја дела. У „Камили” би ритуално седали за дугачки сто испод слике Ђуре Јакшића са ликовима цара Душана и Бановића Страхиње. Како у својој приповеци „На пролеће” пише Стеван В. Поповић, за овим столом свако је за часак-два места имао, посебно онај који је тражио лека јавној невољи.

ЛАЗИНЕ ВЕЧЕРЕ И КАЛАМБУРИ

Позната новосадска кафана „Три круне”, у Темеринској улици, била је врло популарна и увек пуна гостију, на задовољство Ристе Руса, који ју је отворио. Кафану је посећивао свакојаки свет, трговци и купци, грађани и сељаци, па и путници који су овде пристизали и из удаљених крајева. Испијало се пиво и јео надалеко чувени паприкаш, разговарало се о актуелним политичким приликама, картало се у доколици, повремено су и каваљери овде доводили своје даме на игранку.
У „Липи”, у Лебарском сокаку, данашњој Милетићевој 9 (постоји истоимени ресторан), окупљали су се официри, боеми, функционери Матице српске. Кафана је важила за престижну. Ту би се понајпре могло чути да ли ће пасти влада, спрема ли се какав важан закон, ту су препричавани „утисци и аброви” са последње премијере у Српском народном позоришту.
Та гостионица се првобитно звала „Зур Линде”, у њој је точено најбоље чешко пиво (довозио га је гостионичар Карло Заплетел), ту је, кад би долазио у Нови Сад, редовно вечерао велики српски песник Лаза Костић. После шетње, „вежбања на Транџаменту”, картања у Српској читаоници, песник би долазио ту за свој омиљени сто. Већ би га чекало одабрано друштво, да га посматра у његовом ритуалном обеду и да слуша досетке и каламбуре које им је, узгред, добацивао.
Биће да су његове обилне вечере фасцинирале „доушнике и хроничаре”, тек, остало је забележено шта је и како јео. Најпре је наручивао рибу за предјело, потом неко препоручено јело из јеловника тог дана, па зеље с богатим додатком, те би после уживао у печењу са укуваним воћем, додавао у тањир и кришке овчијег сира. Јео је и доста хлеба, колачима би се обавезно засладио на крају. Уз вечеру је пио пиво, десерт заливао вином са содом.
Лични песников лекар др Радивој Симоновић често је Лази приговарао због тако обилне вечере. „Увече, Лазо, једу само лавови”, говорио је. Лаза му је на то у шали одговарао да је и он „лав у поезији”. „Али лавови, Лазо, зато живе једва двадесет година”, опомињао лекар. Но Лаза је и даље јео шта је и колико хтео.
Волели су гости „Липе” кад Лаза дође. Знали су да ће то вече бити посебно. Могли су се слободно кладити и да ће он ту, за столом, испевати и неки нови стих. Једном је дошао касно и затекао друштво Светозара Милетића како вечера смуђа, уз вино. Пошто се пријатељски поздравио, добро расположен, весело им је добацио: „Зар се тако кућа тече?” На то га је неко одмах подстакао речима: „Дед’, Лазо, каламбур!” А он одмах сео и написао:

„Зар се тако кућа тече,
поред смуђа свако вече?
Зар се тече тако кућа,
свако вече поред смуђа?
Зар се кућа тече тако,
поред смуђа вече свако?”

После Другог светског рата „Липа” је била и студентски ресторан. Крајем XX века је темељно реновирана. Рекло би се, све је као некад. Али није. Нема оног старог кафанског штимунга, ни оних гостију. Минуше негде у времену. О њима је до своје смрти, до марта прошле године, истрајно сведочио највећи зналац повести тога доба, почивши новосадски историчар Живко Марковић.

***

Какав зуб, такве чачкалице
Седео једном у „Камили” и вечерао, сам за столом, књижевник и хумориста Аца Поповић Зуб. Кад је после вечере посегнуо за чачкалицама у сланику, учини му се да су све некако незграпне и тупе, па позва газду: „Брате, Перо!”
„Заповедајте, господине!” услужно ће Пера Камила.
„Какве су вам ово неотесане чачкалице?”
Знајући да је Зуб режимски човек и противник Светозара Милетића, Пера ће му на то, у шали: „Да простите, какав зуб, такве и чачкалице!”
А Милетићева дружина, за суседним столом, у грохот.

***

Гњаватори
Крајем 1920-их, у гостионици „Код три краља” у Пашићевој улици (данас Златна греда) основано је Кафанско, забављачко и хумано друштво „Гњаватор”. Циљ: да се разоноде, али и буду од користи. Доказ: каса у коју се сливао новац од добровољних прилога, али и од казни које су за гњаважу, лагање и кршење других кафанских правила прописивали чланови Управног одбора, „врховни гњаватори”. Правила тако настала за кафанским столом формулисана су као шаљиве пароле, попут ове: „Језиком лај, рукама фрај” (допуштени су, дакле, само вербални дуели). Друштво је имало и штампане дипломе које су додељиване највећим гњаваторима. На дипломама је био исписан слоган „Гњаважа је духовна масажа”, као и Његошеве чувене мисли о ономе „где је зрно клицу заметнуло”, „да се без муке сабља не сакова” и „да се на муци познају јунаци”.

***

Шафарик на чаши
У „Липи” су стални гости, а таквих је било подоста, имали не само свој сто, већ и своје чаше и винске бокале. На чашама су била написана њихова имена, као знак изузетне почасти, па чим би се који појавио на вратима, келнери су баш те доносили. Изузетак је био словачки филолог и историчар Павел Јозеф Шафарик, директор Српске гимназије од 1819. до 1833, на чијој је чаши, осим имена, била и његова фотографија.

***

Даме
Све до Другог светског рата, даме углавном нису биле добродошли гости кафана. То неписано правило је посебно важило за озбиљне, породичне жене. Њих су мужеви изводили у ретким приликама, искључиво лети, а седеле су само у „салетлама” испред кафана и остајале најдуже до 22 часа.
Друга правила су важила за барске даме, због којих су многи и долазили у кафане, спремни да на музику и друштво ових девојака потроше и последњи грош.